Me­mo­a­ri „Re­vo­lu­ci­ja ko­ja te­če” Sve­to­za­ra Vuk­ma­no­vi­ća Tem­pa od mo­men­ta ka­da su iza­šli iza­zva­li su ve­li­ku zna­ti­že­lju či­ta­la­ca u Ju­go­sla­vi­ji i u ino­stran­stvu, ka­zao je aka­de­mik Zo­ran La­kić, obra­ća­ju­ći se broj­noj pu­bli­ci ko­ja se ju­če oku­pi­la u sve­ča­noj sa­li Cr­no­gor­ske aka­de­mi­je na pre­da­va­nju ko­je je uva­že­ni isto­ri­čar po­sve­tio zna­ča­ju dje­la jed­nog od naj­zna­čaj­ni­jih ju­go­slo­ven­skih re­vo­lu­ci­o­na­ra. Ne sa­mo da su raz­ja­sni­li ili ot­kri­li do­ga­đa­je ko­ji su za­o­ku­plja­li pa­žnju, već su Tem­po­vi me­mo­ar­ski za­pi­si „pod­sta­kli mno­ge da pi­šu o vre­me­nu ka­da je ži­va ri­ječ bi­la va­žni­ja od ži­vo­ta”, ka­zao je La­kić. Tem­po­vi me­mo­a­ri na­i­šli su na iz­u­zet­no in­te­re­so­va­nje, a di­sku­si­ja i po­le­mi­ka, ko­ja je na­sta­la nji­ho­vim ob­ja­vlji­va­njem, ka­ko je pri­mi­je­tio aka­de­mik La­kić, i sa­da tra­je.
Re­vo­lu­ci­o­nar iz Crm­ni­ce pri­pa­dao je onoj ge­ne­ra­ci­ji ju­go­slo­ven­skih ko­mu­ni­sta ko­ja se na­šla u sre­di­štu bor­be re­vo­lu­ci­o­nar­nog rad­nič­kog po­kre­ta, a ka­sni­je na če­lu NOB-a i po­sli­je­rat­ne iz­grad­nje SFRJ. Tem­po je bio čo­vjek bor­be­nog du­ha, ra­zno­vr­snih erup­tiv­nih ide­ja i re­vo­lu­ci­o­nar­nog ci­lja, do ko­jeg se sti­že sa­mo bes­po­šted­nom bor­bom, ka­zao je aka­de­mik La­kić, ko­jeg je sa Tem­pom ve­zi­va­lo tri­de­se­to­go­di­šnje pri­ja­telj­stvo. „Bio je za­i­sta od­li­čan sa­go­vor­nik. I bez dla­ke na je­zi­ku”, pri­sje­tio se La­kić. Tem­po­ve me­mo­a­re su do­bro pri­mi­li či­ta­o­ci i struč­na jav­nost, pri­sje­tio se La­kić.
- Me­mo­a­ri „Re­vo­lu­ci­ja ko­ja te­če” sva­ka­ko su Tem­po­vo naj­zna­čaj­ni­je dje­lo. Pre­va­zi­šao je sve ko­ji su pri­je nje­ga pi­sa­li na ba­zi lič­nih sje­ća­nja. Sa­op­štio je ta­ko mno­go isti­ne o ko­ji­ma se ma­lo zna­lo. Ili se ću­ta­lo, ako se ne­što zna­lo. Jed­ni su ga hva­li­li, a dru­gi ku­di­li – ka­zao je La­kić.
Pri­sje­ća­ju­ći se at­mos­fe­re ko­ju su iza­zva­li me­mo­a­ri aka­de­mik La­kić je broj­ne slu­ša­o­ce oku­plje­ne u CA­NU upo­znao sa naj­zna­čaj­ni­jim kri­ti­ka­ma na ra­čun Tem­po­vog dje­la, me­đu ko­ji­ma se is­ta­kla ona ko­ju je pot­pi­sao, ta­ko­đe re­vo­lu­ci­o­nar, Ro­do­ljub Čo­la­ko­vić, i ko­ja je čak ob­ja­vlji­va­na u na­stav­ci­ma u „Po­li­ti­ci” no­vem­bra 1971. go­di­ne.
Tem­po­vi me­mo­a­ri, za­pra­vo, pr­vi su te vr­ste pi­sa­ni u nas iz pe­ra is­tak­nu­tog ru­ko­vo­di­o­ca re­vo­lu­ci­je i po­sli­je­rat­ne iz­grad­nje, ka­zao je aka­de­mik.
Ka­ko je La­kić pri­mi­je­tio, uvje­ren da otvo­re­no pi­sa­nje i o gre­ška­ma ne­će na­ško­di­ti re­vo­lu­ci­ji Tem­po je u uvo­du svo­jih me­mo­a­ra na­gla­sio da se tru­dio da nje­go­va ka­zi­va­nju bu­du što vjer­ni­ji pri­kaz do­ga­đa­ja u ko­ji­ma je uče­stvo­vao i da „sto­ga ni­šta ni­je la­ki­rao, ni­kog ni­je šte­dio – ni se­be”. Me­đu­tim, ka­ko je pri­mi­je­tio aka­de­mik, me­mo­a­ri su iza­zva­li žuč­ne re­ak­ci­je, a kri­ti­ča­ri su go­vo­ri­li da su „pi­sa­ni od oka, is­hi­tre­no i ne­ar­gu­men­to­va­no”, da je Tem­po iz­nio „lič­ne i po­vr­šne im­pre­si­je” o ustan­ku u po­je­di­nim re­gi­o­ni­ma, da je tre­ti­rao lju­de na „pro­iz­vo­ljan i ne­na­u­čan na­čin”.
Uti­sak je, ka­že aka­de­mik, da je Sve­to­zar Vuk­ma­no­vić Tem­po re­kao do­sta ili go­to­vo sve do 1945. go­di­ne, ali da ta­kav slu­čaj ne va­ži za po­sled­nju knji­gu me­mo­a­ra „Re­vo­lu­ci­ja ko­ja te­če”, ko­ja go­vo­ri o pe­ri­o­du od oslo­bo­đe­nja do Bri­on­skog ple­nu­ma 1966. La­kić is­ti­če da se iz me­mo­a­ra mo­že mno­go to­ga sa­zna­ti ne sa­mo o do­ga­đa­ji­ma ko­ji su obi­lje­ži­li ži­vot Sve­to­za­ra Vuk­ma­no­vi­ća i lju­de nje­go­ve epo­he, ne­go i o sa­moj lič­no­sti ovog re­vo­lu­ci­o­na­ra ko­ji je ostao upam­ćen kao čo­vjek ne­vje­ro­vat­ne ener­gi­je, zbog če­ga je i do­bio na­di­mak Tem­po. Ta­ko je La­kić pri­mi­je­tio da je Vuk­ma­no­vić po­što­vao par­tij­sku di­sci­pli­nu, da mu je di­rek­ti­va bi­la sve­ti­nja, da je bio sa­mo­svo­jan i po­ne­kad tvr­do­glav.
- Isti­na je da su ovi me­mo­a­ri ve­o­ma pri­sut­ni u na­šoj isto­ri­o­gra­fi­ji – na­ro­či­to pri utvr­đi­va­nju no­vih isti­na. To je ono što pre­po­ru­ču­je Tem­po­ve me­mo­a­re kao ne­za­o­bi­la­zan i je­din­stven isto­rij­ski iz­vor – ocje­nju­je La­kić. S.Ć.


In­te­re­so­va­nje

Kao ma­lo ko­je, ovo pre­da­va­nje je iza­zva­lo ogrom­no in­te­re­so­va­nje, uglav­nom struč­ne jav­no­sti, isto­ri­ča­ra, ko­le­ga aka­de­mi­ka La­ki­ća po­put aka­de­mi­ka Mi­o­mi­ra Da­ši­ća, Đor­đa Bo­ro­za­na, te Šer­ba Ras­to­de­ra. Me­đu­tim, u pu­bli­ci su se mo­gli vi­dje­ti i po­li­ti­ča­ri, čla­no­vi par­la­men­ta, ka­ko ne­ko re­če „i iz opo­zi­ci­je i po­zi­ci­je”. Me­đu slu­ša­o­ci­ma su vi­đe­ni Bu­do Alek­sić, Ne­ven Go­šo­vić, Zden­ka Po­po­vić, Ve­li­zar Ka­lu­đe­ro­vić, Vla­do Vu­jo­vić, ne­ka­da­šnji mi­ni­star Ra­do­ji­ca Lu­bu­rić, pred­sjed­nik Sud­skog sa­vje­ta Mla­den Vuk­če­vić, po­zna­ti pu­bli­ci­sta Bu­do Si­mo­no­vić.


Ti­to odo­brio

Ima­ju­ći na umu Đi­la­so­vo is­ku­stvo, Tem­po je, ot­kri­va La­kić, sva­ku stra­ni­cu svo­jih me­mo­a­ra no­sio Ti­tu na uvid i tra­žio od nje­ga da mu, ako ima, da pri­mjed­be.
- Mo­žda je to bio od­go­vor za­što je Tem­po bio na­pa­dan, a ni­je par­tij­ski ka­žnja­van - ob­ja­šnja­va aka­de­mik.


Otvo­re­no o sve­mu

„Pri­čao mi je o svo­jim bal­kan­skim mi­si­ja­ma, o su­sre­ti­ma u Bo­sni, Ma­ke­do­ni­ji, Ko­sov­cu i me­to­hi­ji, Al­ba­ni­ji, Bu­gar­skoj, Grč­koj. Čak i o svo­joj ži­vot­noj sa­put­ni­ci „dru­ga­ri­ci Mi­li­ci”. Naj­vi­še mi je pri­čao o bra­tu – sve­šte­ni­ku Lu­ki. I o svo­joj ne­sreć­noj maj­ci, či­ji su si­no­vi bi­li že­sto­ki ide­o­lo­ški pro­tiv­ni­ci”, ka­zao je La­kić.